Psovke nežnosti

Nije mi žao

što sam ispao naivan

kao dimnjak-sanjalica,

koji za života čeka da ga proglase za vulkan, 

iako nisam bljuvao ni pevao ni žar

put oblaka i ptica.

 

Ja sam večito cvetao plavo, 

i to bez razloga plavo,

kao jorgovan

u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio: u redu,

razmrskajmo usijane čelenke o zid, 

ožda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio : u redu, 

sve grobare na baštovanski kurs možda ćemo naučiti  na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zaista više ničega nije žao, 

i neću urlati,

ni sliniti u rukav ako sutra neko, 

ko bude pozvan da nišani, 

na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas, 

nadmeni budući.

Da se nismo ovakvi prljavi i parili, 

da nismo ovakvi nakazni 

pre vas krvarili i sanjarili, 

voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani puderom posuti, 

zaglušujući svet.

Najveća slova sramote:

kad sam bez stida presvlačio, svojeručno

do gola, 

toliko mamune usedelačke noći.

Najveća slova ozbiljnosti:

kad sam strašno šegačio

dok sam terao ceo svet oko sebe

da sa mnom hoda na rukama 

naglavce.

najveća slova vojevanja 

kad sam u svojoj brzopletoj samoći

mimoišao metkom jedino čelo koje imam, 

pobrkavši sve pravce.

                                                                             Mika Antić