Posmrtni marš klovnova

Kad umrem, 

bar sam siguran:

niko se neće dovući da mi  pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji, 

i ko zna kakvo izmisliti priznanje

Potpuno vas razumem:

mrtvi ljudi nisu zločinci, 

nisu gadovi

nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode

bez rukovanja,

bez obećanja ,

na miru.

Smrt je  invalidnina herojima 

za odrezane lobanje.

i nesanica pepela

u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:

plakatiraju čovekovo ime i prezime 

po uglovima 

na malo finijem papiru.

I svako vas čita 

čita,kao da ste odjednom postali važna izložba,

koncert

ili premijera u pozorištu.

                                                              

 Ako to mora da bude u nekakvu jesen, 

- neka bude.

Zemlja ne menja boje,

kao trava i vetar.

Zemlja uvek miriše samo na presne ljude,

uporno,

metar po metar.

Uporno,

grudvu po grudvu,

zemlja je gluvonemo zgrušano veče

sasušeno i tamno kao oko pokojne lude.

Zemlja je veliki san o pticama krtica

i zvezdama crva, 

otečen.

I ako sve to mora bas da bude u nekakvu jesen

U redu.

- neka bude.

Psovke nežnosti

Nije mi žao

što sam ispao naivan

kao dimnjak-sanjalica,

koji za života čeka da ga proglase za vulkan, 

iako nisam bljuvao ni pevao ni žar

put oblaka i ptica.

 

Ja sam večito cvetao plavo, 

i to bez razloga plavo,

kao jorgovan

u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio: u redu,

razmrskajmo usijane čelenke o zid, 

ožda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio : u redu, 

sve grobare na baštovanski kurs možda ćemo naučiti  na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zaista više ničega nije žao, 

i neću urlati,

ni sliniti u rukav ako sutra neko, 

ko bude pozvan da nišani, 

na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas, 

nadmeni budući.

Da se nismo ovakvi prljavi i parili, 

da nismo ovakvi nakazni 

pre vas krvarili i sanjarili, 

voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani puderom posuti, 

zaglušujući svet.

Najveća slova sramote:

kad sam bez stida presvlačio, svojeručno

do gola, 

toliko mamune usedelačke noći.

Najveća slova ozbiljnosti:

kad sam strašno šegačio

dok sam terao ceo svet oko sebe

da sa mnom hoda na rukama 

naglavce.

najveća slova vojevanja 

kad sam u svojoj brzopletoj samoći

mimoišao metkom jedino čelo koje imam, 

pobrkavši sve pravce.

                                                                             Mika Antić

Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave, što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žale da izgore. Imamo ruke dobre kao pijane laste, da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sada svako pruža ruke i nova čuda traži.  A sve je smešno i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre, i ove dobre laži. Prejeli smo se kažem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje. I ore daljine glavom. I jedanko je u nama i kamenja i granja i jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lei isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže, i stali gde se leti. I znamo šta smo dali i znamo šta smo juče hteli, i sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drugčije živi. Od svih ostalih živih na ovom žilavom svetu. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave. Što talasanja svoja nijednom vetru ne damo. Već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo..