Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave, što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žale da izgore. Imamo ruke dobre kao pijane laste, da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sada svako pruža ruke i nova čuda traži.  A sve je smešno i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre, i ove dobre laži. Prejeli smo se kažem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje. I ore daljine glavom. I jedanko je u nama i kamenja i granja i jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lei isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže, i stali gde se leti. I znamo šta smo dali i znamo šta smo juče hteli, i sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drugčije živi. Od svih ostalih živih na ovom žilavom svetu. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave. Što talasanja svoja nijednom vetru ne damo. Već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo..