Život je, zapravo, veoma jednostavan: Koliko dajemo - toliko dobijamo

                                                                                                                            Ti možeš izlečiti svoj život

Ono što o sebi mislimo, postaje naša istina

Verujem da je svaka osoba uključujući i mene, stoprocentno odgovorna za sve što joj se u životu događa - i dobro i loše.Svaka naša misao određuje našu budućost. Svako od nas stvara svoja iskustva načinom razmišljanja i svojim osećanjima. Misli i reči danas izrečene  stvaraju naša buduća iskustva.

Mi sami stvaramo događaje, a onda krivimo druge za naše frustracije. Nema te osobe.mesta ili stvari koje imaju bilo kakvu moć  nad nama. Mi stvaramo svoja iskustva, svoju stvarnost i sve u njoj. Kada stvorimo mir, harmoniju i ravnotežu u našem umu, mi ćemo to doneti i u naše živote.

Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je, možda, i to samo jedna on naših pogrešnih predstava?

                ***
Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. Posmatram strah pod raznim vidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu imisle da se boje, nego zbog  svoga  rođenog straha. Strah leži u njima i vreba i čeka, kao gladan pau, da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca .u tom trenutku, on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod, jer njemu je svaki dobrodošao. Strah tada ispuni celog čoveka,pomuti mu misli, zamagli vid, podseče noge, načini od njega slepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždere. Ako čovek toga puta ne podlegne, strah se opet uvuče u njega, napravi se malen i nevidljiv, i čeka novi povod..

               ***
Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam tačno šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. - Ostaćeš poptpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš!

Drevna je istina koji svi znamo, a o kojoj nikada ne vodimo dovoljno računa, da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada verovatniji uspon, nego i stoga što ljudi i narodi obično ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeda lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbinosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove napore. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kada je ceo prožet svešću  o svojoj pobedi .Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda , narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore, a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži, zavodi ga na shvatanja i na postupke koji traže i jedno i drugo. - Samo jedno mudro vođstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika..

Jedan od onih života

Te noći sam joj odćutao najlepše reči koje znam.. Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara... 'Zauvek?', pitala je uplašeno... O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da 'zauvek' ne postoji... Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati? Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... I zaplakaceš, istog casa... I najzad shvatiti kako sam te voleo...                                                                                                             Đ.Balašević

Na kraju, svi računi i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno : pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama .
To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu, nagonilo ga da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima, i svima protivrečnostima svog života - traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.

Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život, nije vredan da živi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi, izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu ne vredi mnogo što živi..

***

Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom savešću, vidno je i prisutno svima. A ono što je sveto, čestito i uzvišeno bilo u njemu, ostalo je, uglavnom, neviđeno i neznano, jer se javljalo samo u blesku, na mahove, kao munja u dubokoj noći, kad svi spavaju.

***

Čim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi, znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovovm svetu. On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao, niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjena. Tako, dok mu se ceo život ne pretvori u to.

Nedelja

Nedelja. Nedelja. Zvona crkvena.
plakala pesmi ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.

Ulica.Ulica.Lišće opalo.
Grčila vrba gole prutove.
nebo je velikim sivim stopalom
zgazilo krovove, ljude i puteve.

Šta se to sanjalo? Šta se volelo?
Granje ogolelo nebo dotiče.
Šta je razbolelo, šta je progorelo
taj mutni dan što poljem otiče?

Nedelja.Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena
još se kikotala i naricala.

Balada

Od svih si devojaka bila tiša, 

zbunjena, sama, neprimetna, bleda.

Ej, zašto nisi bar porasla viša, bar viša za pola pedlja?

jedne je noći udarala kiša 

tako krvnički ko čuvari reda.

Ej, zašto nisi bar porasla viša, 

bar viša za pola pedlja.

Jer kada su te u svitanja seda

obešenu našli o drvo kraj vrata,

između bosih nogu i blata

bilo je razmaka samo - pola pedlja.