Pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:

A ona, ne znajući - prošla..

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati.
Brbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla.
Al ja,
u krčmu svratio, gorak.
A ona,
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo svet obišli
u žudnji ludoj,
podjednakoj, a za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako...