Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i odnosima u njemu kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je, možda, i to samo jedna on naših pogrešnih predstava?

                ***
Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. Posmatram strah pod raznim vidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog čega kažu imisle da se boje, nego zbog  svoga  rođenog straha. Strah leži u njima i vreba i čeka, kao gladan pau, da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca .u tom trenutku, on se diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod, jer njemu je svaki dobrodošao. Strah tada ispuni celog čoveka,pomuti mu misli, zamagli vid, podseče noge, načini od njega slepu i nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždere. Ako čovek toga puta ne podlegne, strah se opet uvuče u njega, napravi se malen i nevidljiv, i čeka novi povod..

               ***
Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam tačno šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. - Ostaćeš poptpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš!